Пастир добри
Након побуне коју је манастир Дечани августа 2008. године извео против надлежне црквене власти, Епископа Артемија, којом приликом су одбили послушност епархијском Архијереју, устали против његовог ауторитета и почели отворено да делују против свога Епископа, применивши том приликом и физичку силу према секретару Епископа Артемија Архимандриту Симеону наневши му тешке телесне повреде (како би, вероватно, показали своју моћ и намере), у Епархији рашко-призренској озбиљно је урушен црквени поредак и фактички настао је раскол.
Епископ Артемије о томе је званично и благовремено обавестио свети Синод, захтевајући да се предузму неопходне канонске мере, како би се болесно стање на црквеном организму почело лечити.
Синод је, међутим, званично подржао бунтовнике и кваритеље црквеног поретка, и уместо да болесно место почне лечити, допринео је даљем ширењу болести, њеној ескалацији и стварању услова за будуће озбиљније и веће поремећаје и потресе на телу Српске Цркве.
Убрзо након тога, већ септембра 2008. године, Синод наставља са сличним деловањем и угрожавањем функционисања и јединства Епархије рашко-призренске, шаљући своју комисију која је требало да изврши пријем црквених објеката, тобож завршених, претходно порушених од стране шиптарских терориста, а затим обнављаних према Меморандуму.
И тај пријем објеката био је заправо политички чин, служио је промовисању шиптарских институција и стварању привида о достизању стандарда и тобожњој безбедној мултиетничности (братству-јединству) на Косову и Метохији. Ишао је у прилог, заправо, реализацији пројекта независног Косова, тј. откидања дела територије од државе Србије (још тада, дакле 2008. године).
Грубо се мешајући у канонску надлежност и јурисдикцију епархијског Епископа, Синод затим преко своје комисије пренебрегава став Епископа Артемија и канонску забрану коју је упутио члановима комисије за извршење њиховог наума, те приморава њене чланове да начине крупан канонски прекршај и на себе навуку озбиљну кривицу (за коју још увек према њима није покренут црквено-судски поступак).
Људи потпуно нестручни за посао у који су се упустили, три члана Комисије, обавили су ”пријем” ”завршених” објеката на начин који је извргао руглу и подсмеху Српску Цркву и државу, наневши притом озбиљне штете српским интересима, не само у црквеном него и у политичком и националном смислу.
На Сабору који је уследио новембра 2008. једна од главних тема о којима се разговарало била је управо ситуација у Епархији рашко-призренској, настала разорним деловањем манастира Дечани и погубним одлукама Синода.
Тим поводом Архим. Симеон упутио је, преко надлежног Епископа Артемија, писмо Светом Архијерејском Сабору, које је и прочитано.
Писмо доносимо у наставку.
ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ
ЕПИСКОПУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ Г. Г. АРТЕМИЈУ
ПРИЗРЕН – ГРАЧАНИЦА
Ваше Преосвештенство, благословите,
Суочени са, невиђеним до сада у СПЦ, безаконим, антиеванђелским и антицрквеним насртајем, од стране управе манастира Дечани (викарног Епископа Теодосија и Саве Јањића) и њиховог гласноговорника и портпарола, чак неочекивано ревносног извршиоца њихових наума – Епископа Атанасија Јевтића, сада у пензији, на Вас, Епархију рашко-призренску, па и на мене лично, приморани смо да Вам се обратимо овим путем и замолимо Вас да наше писмо проследите Светом архијерејском Сабору СПЦ, насупрот непрегледном мору клевета, неистина, лажи, инсинуација, просутих у последњих неколико година од стране поменуте тројке.
И претходна велика „акција“ ове тројке, која је своју кулминацију имала на мајском Сабору 2006, у потпуности је била заснована на клеветама, лажима и инсинуацијама, потврђујући, нажалост, да је то неодвојиви карактер њиховог деловања (да ли и њиховог бића?). Није нам никако јасно, морамо то напоменути, зашто је Епископ Атанасије Јевтић, умировљени, изабрао и преузео на себе улогу онога који по читавом свету износи и разноси клевете (једном речју – улогу клеветника), али, то, премда са жалошћу, прихватамо као његов избор.
Као што нам није и никако не може бити јасно зашто је, у протеклих неколико година, непрекидно охрабривао и осокољавао оне који су устајали против Вас, бранећи притом, и промовишући њихово, очигледно свима, безакоње.
Тако је било у случају Зорана Грујића, бившег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске, осведоченог, нажалост, криминалца, кажњеног од стране грађанског суда, због мноштва кривичних дела, на вишегодишњу казну затвора, кога је Епископ Атанасије здушно узео у заштиту, не презајући ни да црквеним новцем плати велику кауцију, којом би се Зорану Грујићу омогућио излазак из затвора.
Тако је било у случају Нектарија Воргучића, бившег клирика и сабрата манастира Високи Дечани, једног од перјаница и ослонаца Епископа Атанасија Јевтића и дечанске управе током већ поменуте „велике акције“ из 2006. године, који је одмах након завршетка и пропасти њиховог безаконог пројекта, скинуо мантију и оженио се, сејући мржњу, злобу и непријатељство према Вама и свему што у Вас гледа са надом.
Тако је било и у случају јереја Срђана Станковића, такође велике узданице већ поменуте тројке, током „акције“ 2006. године, напитаног злобом и мржњом која се из Дечана лила, и још увек се лије, потоцима, према Вама и Вашим сарадницима. И он је тада напустио Епархију рашко-призренску, поневши злобу своју са собом.
Ниједна од оптужби које су тада изношене и проношене широм СПЦ, као што, нажалост, поменута тројка и данас здушно ради, није потврђена нити доказана, све су остале на нивоу претпоставки, могућности, клевета и инсинуација. То, међутим, није ограничавало Епископа Атанасија Јевтића, да, након кратког и површног испитивања, изнесе крупне оптужбе, одмах донесе пресуду, предложи казне и захтева њихово извршење. У ком то поступку, у којој процедури? И, наравно, све концентрисано у лику једног човека – да ли Инквизитора (овога пута, ипак, малог, а не великог)?
Све то што поменути већ годинама предузима и спроводи према Епархији рашко-призренској има, нажалост, карактер инквизиторског процеса, или, данашњим речником речено – стаљинистичког. Али, и овде нам је позната велика истина, да свако износи оно што има у своме срцу, и пре свега, оно што је у срцу преовлађујуће и доминантно.
С обзиром да ниједна од наведених оптужби и кривица није доказана, тиме и сама оптужба пада (види 130. канон Картагенског Сабора, 6. канон Другог Васељенског Сабора). Имајући све то у виду, а нарочито оптужбу за атентат на јереја Срђана Станковића маја 2006, изнету како тада, тако и у допису Епископа Атанасија достављеном Синоду након побуне у манастиру Дечани, што представља лаж и клевету пласирану из манастира Дечани и прихваћену од Епископа Атанасија, тужиоцу, сагласно светим канонима, следује она казна која би била примењена на окривљенога, да је оптужба доказана.
Такође, тужилац, с обзиром да није доказао оптужбе које је износио, изгубио је право подизања нових оптужница, чега, видимо, да се Епископ Атанасије није окануо.
Након што се здушно заузимао за оне који су „подигли пету“ (Грујића, Воргучића и Срђана Станковића) на Вас, канонског Епископа рашко-призренског, и подржавао њихова безакоња и криминал, тако је и данас без резерве стао на страну побуњеника, насилника, оних који су свом снагом ударили на темеље монаштва – послушање, као и на црквени поредак, викарног Епископа Теодосија и дечанског монаха Саве Јањића.
А управо, већ вишегодишња, активност и делатност поменуте двојице у Епархији рашко-призренској, има разорне и погубне последице по живот и функционисање Епархије, као и по пастирско деловање надлежног Епископа.
Управо њихов труд и напор на сејању раздора, подела, на ширењу мржње и злобе по Епархији, на разношењу клевета и лажи, не само по Епархији него и по целој СПЦ, донео је и доноси горкога плода. Као да им није довољно што сами себе воде у пропаст и погибао, него хоће да саблазне многе друге и учине их сличнима себи, како би бројем и количином покушали да оправдају себе, пред својом савешћу и пред светом.
Њихов деструктиван рад унео је смутњу у Епархију рашко-призренску, па и широм СПЦ, и учинио да поједини под упливом тог злог духа који се проповеда и разноси, устану против свога Епископа и духовника и напусте Епархију.
И све то, нажалост, наилази на разумевање па и подршку појединих Архијереја. Прихвата се проглашавање, од стране викара Теодосија и дечанског монаха Саве, безумља за разум, безакоња за закон, мржње и злобе за врлину, насиља за идеал хришћанског живота, кварења црквеног поретка за очување црквеног поретка…
Насртај на нас и наношење тешких телесних повреда, од стране тројице дечанских монаха, не само да се сматра за врлину и похвалу у манастиру Дечани, што се отворено прича и посетиоцима, него се чак, без устезања, износе и нове претње!
И све то, нажалост, прихвата се и од стране Синода, чак се и на сајт Синода 25. августа 2008. ставља информација (која и данас стоји) под насловом „Лажне информације о здравственом стању личног секретара Епископа Артемија“ у којој се износи тврдња да је „о. Симеон примљен са лакшом повредом пете и да се не ради ни о каквој озбиљнијој повреди“, при чему сте Ви још 23. августа, за ванредну седницу Синода, доставили Синоду Вашу Белешку у којој наводите да је мени сломљена нога, и за то прилажете лекарски налаз!
Зашто је Синод спреман да прихвати све што долази од стране Вашег викара и протос. Саве из Дечана, па макар то била и очигледна и доказана лаж, а све што долази од Вас apriori одбацује?
Зашто је након ванредне седнице Синода 23. августа на сајт Синода уз званично Саопштење стављена и Одлука из 2006? И уз то насловљена – „Одлука Светог архијерејског Сабора о протосинђелу Симеону Виловском“? Какве везе има та Одлука из 2006. са побуном у Дечанима, осим ако је то захтевано из манастира Дечана, и чему такав тенденциозни наслов? Сплетке и интриге које су својствене викарном Епископу Теодосију и протосинђелу Сави Јањићу су разумљиве, али никако није јасно зашто се поједини Архијереји поводе за њима?
И на крају, не можемо а да не поменемо поједине сајтове на интернету, за које нас, без икаквог доказа и потпуно произвољно, Епископ Атанасије, Сава Јањић и викар Теодосије Шибалић оптужују да стојимо иза њих. И то је, заправо, само једна од многобројних њихових оптужби и инсинуација којима се служе.
Било би, међутим, потребно добити одговор на питање – ко је, под псеудонимом „Луле“, на форуму сајта „Верујем“ још 22. августа 2008, на дан када је у Дечанима подигнута организована побуна против надлежне канонске власти и црквеног поретка, поставио поједине Извештаје чланова Комисије из 2006. године, која је вршила преглед у Епархији рашко-призренској? Ко је тај, ко је под псеудоним „Луле“, као главног кривца у Епархији рашко-призренској (вероватно и за побуну у Дечанима, па и за сопствену поломљену ногу) окривио нас? Одговор није тешко пронаћи – то је могло бити учињено само из манастира Високи Дечани, под диригентском палицом Саве Јањића. Учешће монаха из манастира Високи Дечани на појединим интернет сајтовима било је, такође, и раније веома препознатљиво!
Поменути званични Извештаји, међутим, и до данас стоје на поменутом сајту и доступни су свима!
Очекујући, Ваше Преосвештенство, да ће овај скромни допис бити прочитан на седници Светог архијерејског Сабора,
Остајемо у синовској оданости у послушању Вама, и кроз Вас – Цркви Христовој.
14.11.2008. Протосинђел Симеон
Београд настојатељ манастира Бањска
