Пастир добри
Професор емеритус Богословског факултета у Солуну о. Теодор Зисис, обратио се јавности писмом подршке поводом прогона Епископа Артемија и Архимандрита Симеона.
Писмо доносимо у наставку.
ПОДРШКА ПРОГОЊЕНИМ КЛИРИЦИМА СРПСКЕ ЦРКВЕ
ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ И АРХИМАНДРИТУ СИМЕОНУ
Протопрезвитер Теодор Зисис
1. Нови Светитељ Јустин Поповић стуб Православља
Делимо радост Српске Православне Цркве због званичног прибрајања преподобног Старца Јустина Поповића међу Светитеље Православне Цркве. Свети Јустин израстао је у велики богословски и црквени ауторитет 20-ог века, са главним карактеристикама живота – гоњењима која је поднео од безбожног режима своје земље, аскетским након тога животом у свештеном манастиру Ћелије, разобличењем кроз своје списе разорне човекоцентричности Европе, а особито њених деривата на црквеном пољу, али и узрока, Папизма и Протестантизма. Просветљеном уму преподобног Јустина, који као нови апологета, философ и исповедник, слави име свога претходника – светога Јустина, философа и мученика, дугујемо веома јасну оцену да је Екуменизам, од многих данас хваљен и прихваћен, велика ”свејерес” 20-ог века, збир свих јереси, као и да у историји Божанског Домостроја постоје три пада – Адама, Јуде и Папе. Његова богословска мисао и његови премудри богословски списи, који обухватају већину поља црквеног живота, у сагласју са његовим преподобним животом и владањем, запечатили су отачким обрасцима не само Српску Православну Цркву, него и Цркву уопште. Свети Јустин је васељенски отац и учитељ Цркве, њен стуб и утврђење, наспрам јереси Папизма и Екуменизма.
2. Од четворице његових познатих ученика тројица су застранила
Сви Православни са задовољством смо погледали у четворицу његових познатих ученика, Митрополита црногорског Амфилохија (Радовића), Епископа бачког Иринеја (Буловића), бившег Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) и Епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића). Сви они, са дубоким знањем грчког језика и књижевности, као и боголовља светих Отаца, били су похвала Српске Цркве; тројица првих и као професори Богословског Факултета у Београду уобличили су и обликују правац богословских студија, док четврти, Епископ Артемије, и он доктор Теологије, не заостаје у богословском образовању и списатељској делатности. Он има и особито преимућство да није само Епископ – пастир, него и духовни отац, Старац, многим монасима и монахињама, и сам парадигма монаха. Његова Епархија, мученичко Косово и Метохија, препуна је манастира у којима су већина монаха његова духовна деца.
Епископ Артемије следује преподобном Јустину, осим у аскетском животу и монашком предању, и у храбром изобличавању Папизма и Екуменизма. Након представке коју је 1998. поднео Сабору СПЦ, донета је одлука о иступању Српске Цркве из Светског Савета Цркава, која нажалост није реализована, након посредовања других моћника и одступања поменуте тројице Епископа. Учествовао је на великом Симпозијуму који смо одржали у Солуну, посвећеном Екуменизму, чија је тема била: ”Екуменизам. Настанак – Очекивања – Оповргавања” (20-24. септембра 2004). Његово истински православно и храбро предавање објављено је у Зборнику овог историјског Симпозијума. У издањима која објављује његова Епархија непрекидно просвећује своје стадо изобличавајући Папизам и Екуменизам, а исто чини и његов сарадник Архимандрит Симеон, који је имао више неслагања по теолошким темама са Епископом бившим херцеговачким Атанасијем Јевтићем. Потписао је заједно са једним бројем грчких Епископа и многобројним клирицима, монасима и лаицима познато ”Исповедање вере против Екуменизма”, које је припремио и раширио познати ”Сабор Клирика и Монаха”, а које је веома узбудило и узнемирило Православне Екуменисте. Текст ”Исповедања” његовом бригом преведен је на српски, одштампан као књижица, и потписан од многобројних Срба, клирика и монаха. Епископ исповедник указивао је много пута својим обраћањима Сабору Српске Цркве на погубно екуменистичко учење Епископа – професора Богословског Факултета у Београду, иако није успео да се предузму било какве мере, јер поменутог професора штити моћна Тројка поменутих Јерараха – професора, који се нажалост сада не крећу путем Светих Отаца и њиховог Старца Светог Јустина Поповића, него трагом моћних савремених Екумениста, дружећи се и фотографишући се са Папом и његовим кардиналима, и већ отворено промовишући у многострадалној, мученичкој и светородној Србији филопапизам и Екуменизам. А један од тројице, Епископ Атанасије Јевтић, прошле године је два пута увредљиво и нечасно напао састављаче и потписнике ”Исповедања вере”; први пут на симпозијуму посвећеном Светом Никодиму Светогорцу, који је јула 2009 организовао мушки манастир Преподобног Никодима (Гумениса), изазваши велику жалост и гнев отаца манастира, који су потписали ”Исповедање”, и који су га такође чули да отворено доводи у сумњу учење и ставове Светог Никодима Светогорца; други пут учинио је исто на симпозијуму који је новембра 2009. организовала Митрополија веријска поводом прибрајања сословију светих чланова породице Светог Григорија Паламе.
3. Отворени прогон Артемија и његових сарадника
Последњи догађаји у Српској Цркви испунили су нас, нажалост, горчином и жалошћу због грубог прогона Епископа Артемија који је покренут последњих месеци, након избора новог Патријарха Српског Иринеја, чији су носиоци тројица његове духовне ”браће”, од којих се посебно истиче Атанасије Јевтић. Сва тројица су до сада уживала посебну част и поштовање од стране Грка верника, због њиховог отачког и исихастичког образовања; сада се многи питају и не могу да схвате како је могуће да се ученици преподобног Јустина, прогоњеног и оклеветаног, преобрате у прогонитеље и клеветнике свога духовног брата. Изгледа да је Епископ Артемије требало и у томе да следи пут преподобног Јустина, пут прогона и изгнанства, и то не од безбожника и неверника, него од браће сродне у вери. За Епископа Артемија његова духовна ”браћа” су отворила пут светости, док су они сами, како изгледа, пожелели славу гонитеља Светих.
Ствари су јасне и никаква дезинформација не може да их промени. Артемије је непожељан из два разлога, као што и сам укратко излаже у својој белешци под називом ”Зашто ме гоне”. Најпре зато, јер се као пастир страдалног Косова, и као истински етнарх тамошњих Православних Срба, супротставља остварењу планова стварања независног Косова, као друге албанске државе на Балкану, према пројектима Новог Светског Поретка, који теже слабљењу Православне Србије по благослову Ватикана, да би затим у наставку уследило и слабљење Православне Грчке, по примеру стварања Косова. И друго, због његовог одлучног става против Екуменизма, Папизма и Глобализације, против новотарија у животу и Теологији. Потресно је, али и сведочи о његовом отачком и мученичком карактеру, оно што пише у белешци: ”Тако, удружени сви којима на било који начин сметам у остварењу њихових нечасних циљева, сложно јуришају на мене спремни да ме склоне са места на коме сам, или – да ме физички униште. Знам, сви моји претходници на трону Епархије рашко-призренске, као и цео српски народ на Косову и Метохији, вековима су страдали и страдају по допуштењу Божјем. Није чудо што и ја делим њихову судбину. Гонитељи моји могу ме лишити Епископског Трона, чак и Епископског Чина, могу ме прогласити болесним, сенилним, чак и лудим (као што је то већ учино Сава Ј), могу учинити и многа друга безакоња која нисам у стању ни да замислим. Све ћу поднети с помоћу Бога”.
То се већ десило. Без црквеног суђења и права на одбрану, са очигледним кршењем сваког појма права, световног и црквеног, на свом последњем заседању Сабор Српске Цркве, са малом већином, уклонио је Епископа Артемија из његове Епархије, не лишивши га архијерејског чина, прогласио га је дакле лишеним његовог трона, и поред тога што свети Канони одређују да се не може одузети од Епископа његова Епископија, пре него што се одржи и оконча судски процес против њега: ”А лишити га сасвијем епископства, прије решења тога његовога посла, не би могло изгледати правичним никаквоме хришћанину” (87. Канон Картагенског помесног Сабора). Лута бескућник и прогнаник, тражећи гостопримство у некој Епархији, пошто му је диктаторски забрањено чак и да посети своју Епархију; лишили су га, заправо, без икакве надлежности, неодвојивог права које има сваки човек, да се креће слободно и да путује где жели. Да би га успели лишити духовног монашког очинства, и да би га оголели од његове духовне деце, забрањују му, крњећи архијерејство које су му оставили, да исповеда монахе. Срећом те су монаси упозорили новог Администратора Митрополита Амфилохија да ће напустити манастире, ако се у Епархију не врати једини канонски Епископ и њихов духовни отац Епископ Артемје. Узнемирени и љути су и Православни верници са Косова и Метохије и из читаве Србије.
Још је страшнији прогон блиског сарадника Артемијевог, Архимандрита Симеона. Изнели су лажне оптужбе против њега, да је тобоже злоупотребио велике суме новца, који је прикупљен од прилога и био намењен за изградњу и обнову храмова и манастира. Епископ Артемије потврђује да све што је чинио Симеон, чинио је по његовом налогу и да за све трошкове постоје правдајући документи. Пошто, међутим, нико не би поверовао да је Артемије, Епископ подвижник, злоупотребио новац, свалили су кривицу на његовог недужног и невиног сарадника, да би на тај начин показали како јесте могуће да је он сам добар и свет, али међутим није способан да управља, јер његови сарадници раде шта хоће. Тако, са оптужбом за злоупотребу новца и са истоветном процедуром без преседана, без суђења и одбране, Архимандрит Симеон, који се у Солуну налази на постдипломским студијама под надзором проф. Димитрија Целенгидиса, ухапшен је на захтев Интерпола и налази се у притвору у полицијској станици у Солуну, док се не одобри или одбаци од стране грчких судских и политичких органа његово изручење Србији, како би тамо био суђен за тобожње безакоње које је учинио.
4. Поклониће се Папи и у Србији
Тако, неправедно суђење против Началника наше вере, са привођењем лажних сведока, што је затим поновљено у животима многих светитеља, дешава се и у наше дане од стране безаконих зборишта Архијереја, Књижевника и Фарисеја, са подстрекивањем и припомагањем планера Новог Светског Поретка, који теже да уклоне све који се противе њиховим пројектима, било њиховим моралним било физичким уништењем.
Напад НАТО-а на Србију 1999. није успео да покори Православну Србију, али то успевају сада са унутрашњим урушавањем ставова српских вођа на црквеном и политичком плану. Током смртоносних бомбардовања бомбама са осиромашеним уранијумом, које су бацане са благословом Папе, понављајући тако убиства 800.000 Срба током Другог Светског рата од стране папских Усташа ”светог” кардинала Степинца, смирени и свети Патријарх Српски Павле, Артемијев претходник у Епархији рашко-призренској, одбио је предлог да прими и да дозволи посету Папе Србији, који је такође предводио и предводи откидање Косова и Метохије од Србије, и јачање Муслимана насупрот Православних Срба. Данас, нови Патријарх Српски Иринеј, одмах након свога избора изјављује, да његово патријарховање има два циља: прво да наметне ред и дисциплину у редовима клира, очевидно да се не би супротстављали, као што је то чинио Артемије и његови сарадници, а затим да припреми посету Папе Србији 2013. године поводом прославе у Нишу, који је родни град Константина Великог, 1700 година од потписивања Миланског Едикта. У склопу овог новог екуменистичког и глобалистичког оквира у животу Србије, која сада треба да се поклони верском лидеру света, уколико жели да постане члан Европске Уније, наложено је предстојницима Цркве да уклоне непокорног и непослушног Артемија, да обешчасте и ослабе његове снажне и способне сараднике, као што је Архимандрит Симеон. Заједно са писцем ових редова многи клирици, монаси и лаици, састрадавају целом душом и срцем са прогоњеном једноверном браћом, и благодаримо подвигоположнику и венцедавцу Господу, који и у наше дане уздиже исповеднике вере. Жалимо због гонитеља; волимо их и молимо се да их Бог просветли да се врате своме првобитном исправном путу, путу Светих Отаца и њиховог Светога Старца Јустина Поповића.
Насупрот обесхрабрујуће и жалосне слике ”Православних” Патријараха и Предстојатеља, који се један за другим поклањају звери из Апокалипсе и пирују са Вавилоном, блудницом великом (Апок. 14-18), као што је ових дана било и на светородном Кипру[1], став Епископа Артемија и оних Архијереја на Кипру који се нису поклонили звери, него следе невино и заклано ”Јагње”, Христа, ”куда год пође” (Апок. 14, 4), испунило нас је радошћу, поносом и надом. Зато што су они ”откупљени између људи као првина Богу и Јагњету, и у њиховим устима не нађе се лаж, јер су без мане” (Апок. 14, 4-5).
У молитвама нашим ватрено се молимо: ”Помени Господе Архијереја Артемија и остале Архијереје, који правилно управљају речју истине твоје”.
8. јун 2010.
[1] Тих дана се управо одиграла посета Папе Кипру.
