Пастир добри
Виновници раскола разоткрили себе
Поред живог Епископа рашко-призренског одређен прељубник
Дуготрајни већ напор на стварању раскола у Српској Цркви од стране Патријарха Иринеја и Синодалаца (као и њихових истомишљеника међу Епископима), данас је уродио плодом. Данашњим проглашењем тобожњег Епископа рашко-призренског, поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија, остварила се њихова давнашња намера и жеља, створен је раскол у СПЦ. Тим чином су се и они сврстали међу расколнике, не ни тако малобројне у историји Цркве.
Пракса која је изричито забрањена канонским устројством Цркве, да се поред живог надлежног Епископа именује други, данас је примењена у Српској Цркви. То је био најсигурнији начин творцима раскола да достигну остварење свога циља.
Тим чином Патријарх је за само неколико месеци након свога избора успео да створи раскол у Цркви – то није успело чак ни његовом претходнику Патријарху Герману, који је као послушник Брозовог режима за време свога мандата произвео два раскола, Македонски и Амерички, али не таквом брзином.
Стварање раскола ни мученичка крв не може опрати, сведочи самосвест Цркве, те су стога и данашњи расколници заправо достојни сваког жаљења, јер су упали у понор из кога нема спасења. Њихова имена остаће црним словима уписана у историји.
На тај начин виновници раскола, Патријарх и Синодалци – Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, незаобилазно и Атанасије Јевтић (свакако и њихови помагачи међу Епископима), и формално су отпали од животворног тела Цркве. Многобројна и досадашња њихова дела водила су ка расколу и стварала су раскол, али је данашњим чином та трагична стварност и формализована.
Личност која је проглашена за тобожњег Епископа рашко-призренског осим многих других терета на тај начин на себе је преузела још један велики грех – постала је прељубник и блудник (у духовном смислу). Ко ће са прељубником сутра имати општење и ко ће ризиковати да са њим заједничари у проклетству које је преузео, остаје да се види.
Изражавајући истинску жалост због нове ране која се наноси телу Српске Цркве, жалећи и нове расколнике који овим чином наслеђују вечну погибао, апелујемо на Србе, у држави Србији и ван ње, да се моле Устројитељу Цркве како би ова најновија дубока рана била што пре залечена, на начин како нас учи Свето Предање, и како је то већ много пута до сада потврђено и указано од стране Светих Отаца.
