Пастир добри
Из дечанске ковачнице лажи је за време немилих дешавња на Косову, конкретно у манастиру Дубоки Поток, склепано толико лажи, да ће бити потребно доста времена и труда како би се тај отров истиснуо из ока наше јавности и како би то око након оздрављења било способно да сагледа прегорку истину, везану за актуелна збивања у Цркви. Протомајстор свих тих лажи и полуистина је, наравно, Сава Јањић, испод чијег, за истину немислосрдног чекића, страхотно ничу склепане неистине, по својој дубини и нечовештву све грђа од грђе.
Било је много очевидаца стравичног јудинског пира, приређеног од главног актера у делу спровођења духовног инцеста, Теодосија, који је невесту Цркву, епархију Рашко-призренску, као најгрђи преступник и прељубочинац, преотео од свог духовног оца, владике Рашко-призренског Артемија и узурпирао, на општу саблазан црквене пуноте. Читава ствар је у том гора, што је све то учињено диркетним или индиректним благословом СА Сабора и СА Синода СПЦ. Из тог разлога, одговорност за злочин прогонства, почињен над оним монасима и верницима који су покушали да спрече духовног прељубочинца Теодосија да оствари своју богомрску намеру и преотме богоспасавану епархију Рашко-призренску, сносе сви чланови СА Сабора, који су дозволили постављање другог епископа на трон Епархије која већ има живог и здравог, канонског епископа Артемија. О суманутости оваквог поступка грме многи свети канони и сви они заједно проклињу такво безакоње учињено пред лицем Бога живога!
Овако страхотно безакоње за собом сасвим природно носи нова безакоња, дубља и тежа од претходних. У читавом мрачном загрљају синодске парасинагогалне дружине, на челу са Иринејем Буловићем и логистике дечанских, велеиздајничких, политичких веза и везица Теодосија Шибалића и Саве Јањића, којима свака, па и шиптарска капа добро стоји, изродило се недвосмислено признавање фиктивне Косовске републике, на ненадокнадиву штету нашег народа и Цркве. Све то захваљујући ослањању ових синодских и дечанских узурпатора, на КПС – полицију фиктивне Косовске републике, у спровођењу духовног геноцида над владиком Артемијем и његовом паством, који су се вратили на своје црквено-канонско подручје, тј. у матичну Епархију и њене манастире.
Поред конкубината наше прозападне и проантисрбске државне власти и проекуменистичког, глобалистички индоктринираног Синода, и њених епископских сателита и сатрапа, који од фебруара ове године урушавају сваку благообразност и поредак у СПЦ, под жезлом Патријарха потпуно несвесног духовне димензије политичких и црквених дешавања, ослањајући се само на политику, политичаре и дијалог, сада на позорници наше Цркве имамо једну малигну појаву, као што је узурпирана Епархија Рашко-призренска, која само чека погодан моменат како би, напредујући у својој болести, еволуирала у некакву Косовску Православну Цркву, на челу са политички све и свима подобним Теодосијем (једино у контексту оваквих Теодосијевих амбиција треба схватити помињање Косовске Православне Цркве од стране министра Дачића), који на ишчашен начин следи речи Апостола „свима сам био све – чему Теодосије, изгледа, неславно додаје – да како власт задобијем!“
Ова узурпаторска творевина (узурпирана ЕРП на челу са Теодосијем) само формално-правно, гласачко-скупштински и пијачно-букачки, наводно већински, административно склепана, у канонском смислу је потпуно апсурдна и бесадржајна, будући у самој ствари узурпирана и канонско-предањски потпуно фиктивна, на челу са још фиктивнијим (у црквено-канонском смислу) епископом Теодосијем, као уљезом и оцеубиственим прељубочинцем.
Пре свега треба нагласити да је Владика Артемије у манастир Дубоки Поток ушао на један сасвим примерен и доличан начин. Чињеница да га је настојатељ манастира Ромило спокојно примио, управо доказује ту нашу тврдњу. Сходно томе, јасно је да о препаду и упадању о коме сањалачки пише Сава Јањић нема ни говора. Настојатељ је одлучио да о доласку Владике обавести адмиснистративног узурпатора Епархије Амфилохија, тек оног момента, када му је владика Артемије саопштио да ће сутрадан служити.
Иначе, сама одлука о повратку у Епархију, донешена од стране Владике Артемија, испровоцирана је најбезаконијим, врло мутним, букачким извикивањем, а не изгласавањем Теодосија за епископа Рашко-призренског. Оваква антиканонска, цркводеструктивна, по духу скупштинска, а не саборна, антипредањска одлука Сабора, нагнала је да од тако изабраног и наметнутог вука, а не пастира Теодосија, прави Пастир Рашко-призренске епархије владика Артемије, своју богоспасавану Епархију и паству, покуша да спасе и избави од безаконог лжепастира. Такав његов поступак је био неизбежан, будући да такву ревност, за отачко предање и канонску усаглашеност својих поступака и одлука у односу на епископа Артемија и ЕРП, Сабор СПЦ нажалост није показао.
Оваква ревност епископа Артемија за своју Богом му поверену паству, успаване епископске савести, прекривене плаштом лажне саборности (у бројчаном, нумеричком, логаритамском, а не у суштинском, светопредањском смислу те речи) нису могле, нити хтеле да схвате на прави, еванђелски, црквопредањски, пастирски и хришћански начин. Глас њихових савести, уколико га је уопште било, надјачан је злогласима ватиканофилског портпарола Иринеја Буловића, који је дату ситуацију, везану за повратак Владике на Косово, дочекао са злонамерним ликовањем (на запрепашћење чак и новинара присутних на конференцији за штампу) будући да му је површно и тенденциозно тумачење Владикиног повратка у своју Епархију и своје манастире, дало простора за бајке и басне о расколу у коме је, наводно, владика Артемије. Оваква замисао, самоувереног папомислећег и „непогрешивог“ портпарола Иринеја Буловића, инспирисала га је на покретање државно-медијских слугерања у циљу правог медијског линча владике Артемија, дефинитивно невиђеног у историји СПЦ! Као исход поменутог безаконог саборског бављења проблемом у ЕРП, произашло је апсолутно неканонско рашчињење епископа Артемија, који није ни позван на одговорност због наводних преступа (притом је саслушање и могућност одбране аксиом сваког судства па и црквеног, а тога у овом случају није било), који су узети као повод за рашчињење, што скупа са досадашњим безаконим одлукама Сабора и Синода владику Артемија обавезује на њихово апсолутно неприхватање, будући да би због њиховог евентуалног прихватања сносио страховиту одговорност пред Богом и својом паством, која његово рашчињење никада неће прихватити, будући да за то не постоје објективни канонски разлози.
У самом манастиру, трагедија издајства свог духовног оца од стране оца Ромила, попримила је надјудинске размере. Осим што је жбировски ревносно обавестио државно-црквеног моћника Амфилохија о Владикиној намери да сутрадан служи свету Литургију, Ромило је и просфоре које су за њу биле спремне на само њему и Богу знан начин склонио. Наравно, по заповести епархијских узурпатора из Дечана-Грачанице, кључ од Цркве је одбио да да. Овде долазимо до парадоксалне ситуације у коју је себе довео врхунски креатор лажи Сава Јањић на званичном сајту узурпиране Епархије РП. Ради се заправо о његовој бесловесној тврдњи да су монаси Владике Артемија оца Ромила заточили као некаквог таоца (питамо се чему таоц монасима?), Јањић је то покушао да инсценира као реалност, тиме што је у манастир послао двојицу свештеника са КПС полицијом, како би наводно заточеном Ромилу донели ручак, што је изгледало као права комедија, када је тај исти Ромило са придошлим свештеницима једноставно и слободно изашао из келије и 
испод прозора трпезарије у којој је служена Литургија, попут некаквих лупежа, посматрао службу заједно са својим „спасиоцима“. Иначе, указујемо на једну апсолутну нелогичност, везану за ову сатиричну лаж Саве Јањића: чињеница да и поред одбијања да да кључ од манастирске цркве владики Артемију, зарад обављања службе, оцу Ромилу нико на силу тај кључ није узео, показује да је свака прича о неком насиљу над њим само јефтина блицовска лаж дечанског дописника Блица, Саве Јањића. Током ноћи братија је пристизала, како би на општу радост сутрадан одслужила Свету Литургију са својим канонским епископом Артемијем, који је својим непризнавањем безаконих и неканонских одлука Сабора, на коме је извикан прељубочинац за епископа ЕРП Теодосије, покушао од истих да заштити своју богоспасавану Епархију и паству. Братију је и током ноћи дочекала група од пар десетина верника, који су заједно са њима пробдели све до јутра. На самој литургији било је двестотињак верника.
Канонада немилосрдних лажи по питању нашег повратка на Косово кренула је убрзо из једног од упоришта тзв. независне Косовске републике, манастира Високи Дечани, бескрупулозним лажима које су ређане једна на другу. Сави Јањићу је на његовој креативности тог дана вероватно позавидео и сам отац лажи – ђаво. Све време је о. Ромило, иако од братије није доживео никакве непријатности, био на телефонској линији покушавајући да извртањем стварне ситуације у манастиру, ваљда умири своју оцеубиствену савест, „зачињавао“ своје лажне информације небројеним, непримереним увредама и псовкама којима је и отворено частио братију „лицем у лице“, као и остале присутне вернике које је чак „очински“ проклео, а који су дошли да дају подршку Владики Артемију, свом канонском епископу. Када је пао мрак, дошао је и час таме, доневши са собом најчуднију свиту неверног викара Теодосија са својом разузданом свештеничком бандом (по сведочењу монахиња, неки наоружани и бејзбол палицама) и са неколицином плаћеника, који су у Савиним редовима лажи и преваре називани народом. Истина је наравно била на сасвим другој страни, тј. народ је био уз свог епископа Артемија, иако застрашиван полицијом и разним другим санкционисањем од стране полицијске власти фиктивне Косовске републике и њених чиновника Теодосија Шибалића и Саве Јањића, неприкосновених бораца за независно Косово. Оно чега монаштво које је остало у својим манастирима, проклонивши своје главе издајици свога духовног оца и свеколиког србства Теодосију, није било свесно, јер је осећало грижу савести, јесте чињеница да њих нико из манастира на Косову није терао, како су бестидно нас оптужили, нико осим њихове ојађене савести која није била спремна за суживот са својом дојучерашњом братијом коју сада ненавиде као највеће своје непријатеље, а која је имала намеру да се врати у своје манастире и са својим канонским епископом Артемијем да обнови редовно канонско стање и поредак у Епархији.
Иако је Теодосије са својом мрачном свитом упао у манастир у петак увече 19. новембра текуће године, није ни једног момента, да ли од трагова стида и савести (по предпоставком да је има) смео да изађе на очи своме духовном оцу, владики Артемију. У свом бесомучном, оцеубиственом походу у преотимању Епархије своме оцу, током читаве ноћи скупљао је јединице своје КПС полиције испред манастира и њима претио и застрашивао окупљени народ око владике Артемија и монаштво.
Када је извикани викар Теодосије са својим ДБ-овским саветницима обавио консултације, схватили су да од чекања нема ништа и да се са монасима одлучним да остану у свом манастиру морају одлучно обрачунати. На тај нечасни посао кренули су око 2 сата изјутра. КПС полиција, србског састава је на своју срамоту, без скривања стида приступила послу изношења монаха и монахиња, који су све време певали песме о Косову, не би ли полицајци дошли себи и схватили да ће протеривањем Владике и његовог монаштва из манастира, протерати и последњу наду за очување Косова, притом испуњавајући садистичке наредбе Теодосија, највернијег поборника „независне Косовске републике“, који са Савом такво издајство Срба и Србије, несметано спроводи годинама, и то све по благослову Синода, који они називају Црквом, пренебрегавајући прави појам Цркве у његовој светоотачкој пуноћи, већ следећи своју латиномислећу, дечанску, папистичку логику.
Када је полиција ревносно обавила задатак срамног изношења монаха и монахиња из конака, стигла је до затворених врата келије у којој је боравио владика Артемије. Иако су оклевали да обију врата како би прикрили свој, и без проваљивања сраман чин, оцеубиствена ревност оца Ромила нагнала га је да убеди полицију да свакако развале врата. Полиција је то и учинила, кренувши на тај начин на маленог старца, владику Артемија, као на највећег криминалца. Иако су се сви они стидели после тако „храбро“ изведене акције, чињеница да се нико од њих није усудио да одбије послушност својој команди, која се на један непримерен начин меша у чисто црквену проблематику, неће им послужити на част ни у овом ни у будућем веку. Овим проваљивањем показано је ко уствари упада у манастир, владика Артемије који је мирно ушао у њега, или несрећни викар Теодосије који је са полицијом провалио унутра!
Владика Артемије је после дужег међусобног договарања полиције од сат и по времена, са ко зна којим све властима, командама и министрима, депортован до административне линије од стране КПС полиције, а одатле до Краљева измењале су се још три пратње србске полиције. Нико из пратње није могао, или није хтео, да нам одговори због чега су они ту и чему пратња. Својим пластичним осмесима полицајци су покушали да сакрију очигледну неправду коју „по наређењу“ чине Владики, али у томе нису успели, будући да је људска савест, па и њихова полицијска, неумољива пред безакоњем које се чини, макар оно било и по нечијем наређењу!
Читав овај геноцидни атак на Цркву Божију, пројављен поновним протеривањем владике Артемија и његовог монаштва из њихове Епархије, од стране оних који ауторитет Цркве, који је увек био само Истина, разбојнички преотимају и нарушавају, са намером да уместо благодатног, светодуховског ауторитета Христове истине, која једина непогрешиво води Цркву Божију, наметну свој пали, људски, поткупљени, сушичави и оземљени разум, који својим кривоверјем одвојен од благодатних струја које напајају Цркву, показује да је такав ум појединих епископа СПЦ, мутно свезаних са нашом апсолутно секуларном, прозападном државом, постао највећи непријатељ ње саме.
Читав натчовечански подухват далековидог владике Артемија је у овом моменту, под притиском површног схватања Цркве од стране шире јавности, које учи да је она као некаква административна, чисто бирократски и гласачки утемељена институција, као и под тескобним теретом лажи и неистина које се на рачун Владике пласирају у медијима, у великој је мери несхватљив већем броју људи, од којих се разумевање за подвиг очувања еванђелске и богочовечанске истине Православља, запретене неодвојиво у канонски и догматски строј организма Цркве (у великој мери нарушен од стране владајуће епископске клике у СПЦ) очекивало и очекује. Иако је од истих, већином оцрквењених интелектуалних слојева, до сада било могуће слушати врло радикалне ставове и изјаве, а који одједном постадоше прекривени муком и тишином. Оно, пак, што радује и улива наду јесте велика подршка народа Божјег владики Артемију, који у његовом страдању и непоколебивом одстојавању на темељима светоотачке истине, види потврду његове аутентичности, као пастира, као духовника и као епископа Цркве Божије. На тај начин је живот владике Артемија усличњен животу оних светитеља који су у борби за отачко предање и истину били спремни да се супротставе не само узурпираном Сабору једне Помесне Цркве, већ и читавом свету, ако је то потребно. Међу њима ћемо у овом тексту само поменути Светог Златоуста, Светог Атанасија, Светог Максима Исповедника и остале многобројне Свете Оце и Исповеднике.
Њиховим молитвама нека Господ свом истинољубивом слуги, владики Артемију, презреном и остављеном, попут некада Јосиф, од своје браће, али не и од Бога и народа, придода снаге да своју натчовечанску борбу за богочовечанску истину Цркве, без које њој није могуће постојање, приведе благополучном крају. У Бога је наша нада да ће тако и бити, јер истина иде на ногама страдања, иако је спора, она пре или касније, самлевши све лажи пред собом, увек заблиста.
Нека би Господ свима нама отворио духовне очи, како би могли видети ново светило Цркве Божије, владику Артемија, које је зажежено у тмини наше екуменске, јересујуће и безаконујуће реалности у Цркви, како би имали снаге да то светило и сами пратимо до краја, до Царства Небеског, које нека би Господ повративши мир, Истину и поредак Цркви својој, свима нама даровао. Амин!!!
Јеромонах Максим
