Пастир добри
Владики Артемију
Свеци на земљи без престола и ореола упрегнути срамом
у воловска кола
разапети широм на средњовековне нишане
понекад јунаке, разбијаче таме, тренутак охолости
заборави саме.
Од њих све велможе окрећу главе, у служби Царства
сишли су у мраве
копају им раку, броје земље ударце, а монашко снажно
стегнуло се срце
моли се да Сунце спржи клетву страве.
Кроз искон све види Јован Златоусти, тражи да изгнане
вера не напусти
решен да им душу од урока очисти, понизност у човеку
заувек да рашчини, од страха побуну
у грлу да сачини.
Дукати су из пакла земаљскога повод, господари света
наредили су спровод
две хиљаде година траје силом прогон, реке су поцрнеле,
шуме се угушиле
Мокра Гора сузама започела одрон, па ипак, судбина је:
храброст има пород.
Свети су ратници Артемија војници, живота целог тихи
подвижници
свеци на земљи без престола и ореола, упрегнуто робље
у воловска кола
црнило патње опрала им река, претње громова прогутала јека
срце им се стврдло
али молитва је мека.
Изгнанству пронашли су најмоћнијег лека, док кроз очи избија им
чудна светлост нека
ударци су камењем речи тешких звека, кад погнути сањају
огњишта далека
док их снага не напусти у Духу Човека, запобеду части
молиће довека.
Мила Алечковић
