Пастир добри
Патријарх Иринеј започео гоњење антиекуменистичких представника СПЦ
Патријарх Иринеј ступио на пут отпадништва
Посета поглавара Српске Цркве синагоги и учешће у јудејској Хануки – законити поступак… или?
Као што је већ саопштено, у вечерњим сатима 9. децембра Патријарх Српски Иринеј (Гавриловић) посетио је београдску синагогу „Сукат Шалом“ и запалио једну од осам свећа за време традиционалне церемоније поводом јудејског празника Ханукa. Да подсетимо, са становишта Канона Светих Апостола тај поступак се може оценити као акт апостасије (отпадништва). У поменутим Канонима пише следеће:
Канон 45. „Епископ или презвитер, или ђакон, који се са јеретиком буде само и молио нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да што раде, нека се свргне“.
Канон 65. „Ако који клирик или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен“.
Канон 70. „Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или други из имена клирика буде постио заједно са Јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове, као пресне хлебове или шта слично, нека буде свргнут. А ако то учини световњак, нека се одлучи“. И на крају
Канон 71. „Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, кад су празници њихови, нека се одлучи“.
Овај отпаднички поступак Патријарха Иринеја логички је резултат екуменистичке политике, коју је он почео да води након ступања на патријаршиjски престо. Она је усмерена на подривање духовног стожера српског народа и на пружање идејне подршке Тадићевом режиму, који интегрише Србију у евроатланске системе на правима бесправне псевдодржаве, којом се управља споља.
Одмах по устоличењу Патријарх Иринеј је похитао да изнесе своје прокатоличке ставове. На својој првој конференцији за штампу предложио је да дође до екуменистичког сусрета са Римским папом 2013 год. у Србији (то би била прва, у историји државе Србије, посета једног понтифекса), где ће се свечано прославити 1700. година од доношења Миланског едикта, којим је цар Константин учинио крај гоњењима хришћана. По његовој замисли, на ту свечаност били би такође позвани и поглавари свих помесних Православних Цркава, што би им омогућило да директно ступе у контакт са Римским папом. Патријарх Иринеј је и указао: „да се уз Божију помоћу дијалогом може превазићи то што се догодило у прошлости и стати на нови пут“. Ту спремност Патријарха на дијалог са Римским папом, портпарол Ватикана, Фредрико Ломбарди, назвао је „отвореним и екуменским приступом“, који Света Столица прима „са великим задовољством“.
У септембру 2010 год. током своје посете Аустрији, где му је била додељена титула „покровитеља“ екуменистичке организације „Pro Oriente“, Патријарх Иринеј је поново позвао на интезивнији екуменистички дијалог са католицима, рекавши да је превазилажење раздора између Цркава Истока и Запада „императив историје“, и да га је неопходно испунити путем некаквог „јединства у различитости“. Он је, такође, отворено изразио своју жељу да све Помесне Православне Цркве пређу на нови календар ради зближавања са папистима и заједничког празновања Пасхе.
Будући да тако отворене изјаве нису могле, а да не изазову одговарајуће реакције од стране правоверних хришћана, Патријарх Иринеј је започео гоњење антиекуменистички настројених представника Српске Православне Цркве. Главна жртва тих гоњења постао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије, који непоколебљиво стоји на позицији очувања чистоте православног учења и који је познат по својим анти-модернистичким, анти-западним и патриотским ставовима. Још у мају 2010. године он је уклоњен са своје катедре под изговором „одласка у пензију“, затим је против њега започета вишемесечна медијска кампања, која је, по признању неких владика (како су објавиле новине „Press“) резултат завере органзоване у Ватикану. И на крају, сасвим недавно, у другој половини новембра, на редовном јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве донето је решење о лишавању Владике Артемија епископског чина. На том заседању је такође озваничен и почетак припрема за прославу Миланског едикта у Србији.
Политика Патријарха Иринеја морала би да привуче посебну пажњу православне јавности, будући да је он ступио на пут отпадништва, који је веома прихватљив и нормалан за католицизам, јер у очима чланова Православне Цркве она (политика) представља вапијући изазов Хришћанству и отворено игнорисање позиције и интереса православних Срба, који су на себи осетили сву тежину жестоке и циничне експанзије Ватикана.
Олга Четверикова – доктор историјских наука
Преузето са сајта:
Превод са руског
Протосинђел Варнава Димитријевић
