Aleksa – Страна 42 – Пастир добри

Биографија Владике Артемија

14/04/2010

Слободан Костић

НЕЗАЛАЗНО СВЕТИЛО СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ КОСОВА

Преосвећени владика Артемије рођен је 15. јануара 1935. године Господње у Лелићу (родном селу Св. Владике Николаја) код Ваљева. Његови благочестиви родитељи Веселин и Косана дали су му на крштењу име Марко. У тихом и безметежном сеоском амбијенту, међу живописним брдима и вртачама, у скромним сиротињским условима растао је мали Марко. Слушајући и упијајући душекорисне поуке и поведања, песме и мудре умотворине родитеља и старијих лелићана, и читајући старе верске листове и часописе што му је отац доносио из лелићке цркве, - крепио је свој дух, а помажући родитеље око стоке и на њиви, снажио своје слабашно тело.

{flv img="preview/preview_biografija.jpg"}vladika artemije_zivotopis{/flv}

Поучавајући се на простодушности и пожртвованости свога оца, смиреног прислужника (црквењака) у Цркви Господњој, будући владика је, природно, од малена заволео храм Божији и богослужења; пост и уздржање, Причешће. Та спонтана свикнутост на поредак црквености допринела је изграђивању свести о неопходности истинског живота по Богу и правој вери, а не да се остане на нивоу површности и формалности, спољашњости. Једноставно, мали Лелићанин се непоколебиво определио и кренуо на пут потпуног служења Богу до послетка; ступио у подвиг одрицања од сваковрсних житејских искања и заблуда. Очево понашање и једноставне поуке допуњавани су одломцима - упутствима из Житија Светих и другим текстовима верске садржине. Осим тога Марко је као ђак показивао изузетну склоност ка богатој народној (усменој) књижевности и традицији и родољубивој лирици, учећи напамет обиље песама од којих су му многе до данас остале у свежем сећању. Учио је наизуст и многе странице Светога Писма и бројне богослужбене песме и друга свештена штива. Стога је непрестано, ма и погружен у дечије снове, управљао своје мисли и жеље ка чистим небеским пространствима, далеко изнад лелићких брегова. Вредан и бистар малишан, Марко је, у време другог Светског рата, примерно завршио основну школу у родном Лелићу. Сећање, и осећање благодарности, на дивну учитељицу Стојанку није га никада напуштало. Живо, пак, предање и успомена на Светог Владику Николаја из уста његових родитеља, рођака и сељана, побудиће и дивљење и духовно занимање за узорни подвижнички живот Епископа Жичког и Охридског, о коме ће, касније, и сам написати први и јединствени животопис под насловом Нови Златоуст. Но, на његово животно опредељење свакако ће највише утицати слике и утисци које је понео из најранијег детињства са богослужења и црквених празника, на које је, са родитељима, стално одлазио и причешћивао се; као и судбоносни сусрет и познанство са светим старцем Јустином (Поповићем), духовником Светоархангеловске обитељи у Ћелијама. Нижу гимназију, са малом матуром, Марко је, обогативши се новим знањем и надахнућем, изузетно успешно завршио у Ваљеву, а затим по жељи родитеља и благослову Ћелијског Старца, уписао Православну богословију Светог Саве у Београду. Знајући да само узак и трновит пут води у Царство Вишње, он се опредељује за тај подвиг. Јер послушност и богобојажљивост, оштрина ума и смирење; истинско поштовање свих људи, красили су лелићког дечака који је, чувајући девственост и целомудреност, задивљујуће узрастао удостојавајући се дара духовног расуђивања, одмерене речи и трезвоумности. СМИРЕНИ МОНАХ Добре нарави и благочешћа, тих и пријатан, а преиспуњен благодаћу и радошћу; љубављу и захвалношћу према свом духовном руководиоцу, уписује богословље на Православном богословском факултету у Београду, 1960. Исте године, 20. новембра, уочи Аранђеловдана, дајући монашке завете бива пострижен с именом великомученика Артемија, свог будућег заштитника. Прве године монаховања оца Артемија протицале су уз уобичајена искушења, са пропратним помислима, сновима и сумњама, али и указањима, символичким визијама (враћајући се једном приликом у родно село, према властитом сведочењу, млади инок се, из далека, загледао у високе повленске планине, на чијим је прекрасним пропланцима ''видео'' велико стадо оваца и зажелео да буде пастир. Ни слутио није да ће му Господ испунити жељу и подарити му ''големо стадо'' на чување, само не на Повлену, него у најдревнијим српским земљама - Рашкој и на Косову и Метохији. Његов најчешћи дечији ''сан'' био је да буде морепловац - крманош, што му је, као што се и касније показало, Господ такође поверио управљање ''препуном лађом'' - на путу ка спасењу); подстицајима на подвиг и прегнућа. Био је потпуно предан тешким телесним трудовима; у непрестаном молитвеном погружењу и покајничким уздасима; у читању душекорисних књига и тражењу одговора на све недоумице и питања - у делима Светих Отаца, који су га руководили на строгом и тесном духовном путу. (Како је о. Артемије био васпитан у истинском православном подвигу и духу најбоље ће показати његови непоколебиви ставови у разним поводима живота наше Цркве, нарочито касније, на Косову и Метохији, када је као епископ, често остајао усамљен, али чврст и истрајан у одбрани истине и правде Божије). Изабравши, дакле, тесан пут спасења у монашком чину, у трудовима и самопрекоревању, у непрестаној молитви и покајању; монах Артемије успешно завршава студије теологије. У међувремену је, од епископа шабачко-ваљевског Г. Јована (Велимировића, синовца Св. Владике Николаја), рукоположен за јерођакона, а затим, на Аранђеловдан 1964. године, од епископа далматинског Г. Стефана и за јеромонаха, - у манастиру Крка, где је по одлуци Св. Арх. Синода СПЦ, постављен за наставника новоустановљене богословије. Познати су плодови четворогодишњег поучитељства професора богословља, јеромонаха Артемија и његовог духоносног рада у чувеном далматинском манастиру. Посољен ''огњем духовним'' монах Артемије се потпуно обратио ка Господу, повевши жестоку борбу са помислима; усмеривши све снаге испуњавању Закона Божјег, трпећи и испаштајући на Путу; избегавајући све падове и трудећи се да свега себе саобрази Лику Господњем; да се долично одржи у чину у који је призван. Негујући непрестано дух истинске љубави и ослонац на вишњу благодатну помоћ, усходио је ка Господу, поступно и неодступно. Поучен Оцима и својим светим Старцем, он је, одбацивши сваку помисао уздања у себе, сву своју сувишну и скверну природу принео Свевишњем Богу - на преображај и подизање. Тако је - и самим собом - поучавао своје поученике. Својом скромношћу и благоразумношћу уздржавао се од непромишљених општења и испразних разговора, од празнословља и од лаких и бесмислених забава; од читања саблажњујућих књига и уобразиља; од маштарија, узрастајући у изузетно речитог и расудног, трезвоумног тумача Еванђеља Господњег и Пута Господњег. Трезвоумност и смирење, богобојажљивост и љубав према свему Божијем, људима и Божијој творевини - пратили су о. Артемија на његовом не лаком путу ка Богочовеку Христу. Но, у име Господње, све је те врлине смирени монах скривао од људских очију. Дању је самопрегорно учио богословце и обављао друга послушања, а ноћи проводио у преданој молитви. Тако је све више он узрастао духом; постом и бдењем побеђујући пустош и плот, сујету и страх... Духовно преузвишен и, истовремено, простодушан и смиреноуман (као ''еванђелско дете'') отац Артемије тежи све дубљем знању и тежем труду и подвигу. Стога, руковођен благословом Авве Јустина, године 1968. одлази на постдипломске студије најпре у Париз, затим у Атину, проводећи скоро осам година и одбранивши изузетно комплексну докторску дисертацију Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику. По повратку из Еладе 1977. године бива постављен за професора у Богословији Св. Ћирила и Методија у Призрену. И овде је осведочена светоотачка пажња и љубав поучитеља Артемија према духовној деци; његов молитвени труд и жртвовање за поправљење, богопознање и спасење ученика и следбеника.

ПУСТИНОЖИТЕЉ

Отац Артемије, међутим, непрестано тежи безмолвију и осуштаствљењу Истине и присаједињењу себе Христу и Христовој Истини. Стога, пустинољубиви монах напушта професорски рад, и свет, и јуна 1978. године одлази у Црноречку пустињу, у Светоархангеловску светињу, преподобног Јоаникија Девичког, где се налазе свете и нетљене мошти преподобног Петра Коришког. Запустели манастир он у великом напору и пожртвовању обнавља и подиже из рушевина. Достојни су дивљења подвизи и трудови које је он, сам, чинио у обнови ове запустеле светиње (преносећи на магарету разноврсну грађу), без ичије помоћи, осим Божије благодати и снаге којом га је Господ крепио. Било је невероватно са колико је воље и невидиме снаге, телом иначе слабашни, овај човек унутрашњег живота, вршио послове готово несавладиве и за телесно много снажније трудбенике. Остаће тајна како је монах Артемије успевао да поједине радове, за које је требало и веће снаге и више руку, и градитељске умешности, сам изведе и тако вешто изврши. Утисак је да Господ никада није одоцнио да пружи потребну помоћ и подршку свом угоднику. Зато је он све тешкоће обнове и заснивања општежића, и игуманствовања, подносио лакше него што је то иначе уобичајено у таквим приликама. Поред тешких телесних трудова, предстојала је и крупна духовна обнова. Проводећи многе дане и ноћи у самоћи и безмолвију, отац Артемије је узрастао духом, снажећи се богомислијем, светоотачким искуством из разних аскетских и богословских списа; бденијем и метанијама. У тишини и усамљености неговао је дар молитве и суза; његови тајни подвизи у црноречкој пустињи били су јавни само пред Богом. У суровим пустињским условима било је, свакако, и много искушења, ометања безмолвија, демонских узнемирења. Но, благодат Божја није напуштала црноречког пустиножитеља и подвижника. Све тешкоће и трудове монах Артемије подноси смирено и са благодарењем Господу. Строго монашко правило никада није изостављао нити скраћивао. Умножавали су се, из дана у дан, благодатни дарови, као награда за строги подвиг. Артемијева благост, молитвеност и поучност ширили су се међу боготражитељима и ходочасницима из косово-метохијских, али и из најудаљенијих србијанских крајева. Наиме, испуњен љубављу и састрадањем према свима, невољнима и немарнима, који су све чешће долазили у Црноречку пустињу на укрепљење, отац Артемије је тихо поучавао, крепио, помагао. Својим молитвама и поукама многе је подигао; уцвељене утешио, маловерне уверио; за многе (грешне) обилне сузе излио; за болесне дуго се Богу молио. Својим, осведоченим, безгневљем и кротошћу многе је смирио и од немира и злобе очистио, у вери утврдио. Посведневна послушања, посете и поучања ометали су оца Артемија да се посвети правилу, па је већи део ноћи проводио у усрдној молитви, коленопоклоно молећи Господа Христа да помогне палом и огреховљеном свету, за који је пролио многе сузе и Богу управио многе уздисаје и вапаје. Далеко од света, потпуно предан Промислу, и напајан благодаћу, и свежином горског призора, отац Артемије је једноставношћу свога живота привлачио младе људе као што ''миомирисни цвет привлачи пчеле'', те су почели да долазе млади саподвижници и примали његово руковођење и благослов за монашки подвиг. Тако се временом развило мало братство младих и даровитих искушеника - инока, који су задобили велику духовну корист од свог старца, ревносно извршавајући сва послушања, држећи строги ''црноречки'', артемијевски, типик: молитва, пост, бдење; послушање; исповедање помисли; учење...

ИЗУЗЕТАН СТАРАЦ

Игуман Артемије је у Црној реци основао и јединствену школу за своје ученике, чији је програм био утемељен на светоотачким начелима. Овде се ученик учио вери (подизање, укрепење вере); молитви (правилној, свакодневној, према правилу; непрестаној молитви Исусу - унутрашњој, или срдачној молитви); послушању; исповедању; нади, љубави. Читање душекорисних књига и правилно разумевање и тумачење дела светих Отаца; борба са помислима, грехом и искушењима; очишћење; неговање истинских спасоносних склоности душе и одбацивање штетних; те непрестано развијање и неговање љубави према Господу - свом душом и свом снагом; и стицање смирења и развијање духовних дарова - појање, иконописање и писање; израда бројаница и другог рукодеља - били су стална брига и љубав Артемијевих црноречких монаха. Под старчевим духовним руковођењем (наставањем) многи искушеници и монаси су своју страдалну душу укрепили и обновили; мир Христов у трудовима задобили; својом тихом а живом и уверљивом проповеђу, и светачким опхођењем и пламеном љубављу он је на пут изводио. Свака његова поука, и прекор, одгонили су жалост и изазивали радост. Црноречка духовна борба је постала саборна; у њој је опитан старац позивао да се следи за древним оцима; из ње се излазило са пуноћом духовних дарова. Црноречки монаси су, тако, постали ''светила свету''. Налик на светогорске монахе, када би се, заради манастирских потреба појавили у градовима - изазивали би дивљење међу световњацима. (На духовним трибинама, предавањима и промоцијама књига, у Приштини, и другим градовима, били су украс међу многобројном публиком, често узимајући учешће - одмереним и мудрим речима). По старчевом благослову најискуснији црноречки јеромонаси и сами су се подухватали духовништва, нарочито међу студентима, младима. Развијено је, тако, деведесетих година прошлога века у Приштини једно до тада непознато у нас старчество, - налик на руско старчество крајем 19. века. Највећи број Артемијевих ученика саображавао је себе своме љубљеном духовнику. (Само добро дрво добре плодове рађа). Добра дела његових ученика већ се ''на гори виде'', сведочећи да њихово опредељење и уздање није било узалудно, и да њихова вера и труд њихов јесу непорециви и плодоносни. Сам блаженог живота црноречки старац увек тражи труд, по мери нашег узрастања, напомињући да нам је непрестано потребно духовно поткрепљење и поправљење; покајање и подизање. Ма какве бриге и патње; опасности и невоље да су нас сколили, он тражи старање на спасењу наше душе; својом речју и делом поставши изузетан учитељ покајања. Старац Артемије је несустали молитвеник, духовник од кога се много може научити. Његова достојанствена смиреност и једноставност која неискусноме може изгледати као крутост, произлази из најдубље сабраности и трезвоумности. И у обичном разговору, и у свештеном слову, он свој ум погружава у сваку реч, те је зато свака његова поука (беседа) снажна и богата. По његовом непоколебивом ставу ''нема других двери до оних које нам је показао Христос''. Јер сам је изабрао сурови начин живота, послушавши речи из Св. Еванђеља: ''Уђите на уска врата... јер су уска врата и тесан пут што воде у живот'' (Мт. 7, 13-14). Попут древних отаца никада није себи попуштао ни у чему, и нимало није одступао од трновите стазе бескрвног мучеништва. Надалеко се већ чује о подвизима оца Артемија, који по вери у Реч Божју, у Еванђеље, живи опитом, узорно, поучавајући и путоводећи. Такав живот није могао бити незапажен, ма колико га црноречки подвижник скривао. Живећи у Христу, о. Артемије је стицао духовну пуноту и чврстину, одолевајући сваковрсним искушењима и теготама које намеће пустиња и оскудица, из године у годину све обилнијој, обитељи. Црноречки молитвеник је живим примером, наиме, показао да што је човек виши духом, то је смиренији и ''мањи'' (он, доктор богословља и цењени професор оставља све и повлачи се у ''најцрњу'' пустињу). Приљубив се уз свете заповести Божије, руководећи се Господом у свему; непоколебиво се борећи са гресима и непрестано стремећи ка висотама обожења, те, познавши силу љубави Божије и напајајући се њоме, црноречки старац се све више богатио врлинама не пропуштајући прилику да се (само)прекорева, унижава и осуђује; добровољно се подвргавајући телесним трудовима, несаници и дугим метанијама и сузама (очишћења); претрпевши много, да би васпоставио нераскидиво општење са Богом, да би потпуно својом љубављу одговорио на неизмерну љубав Божију; да би остао на путу који му је Господ изабрао. И очистивши се и ослободивши се житејске сујете, овај духовник ће заувек примити печат понизности и, као што ће се касније потврдити, са крајњим смирењем подносити сваку увреду и клевету; и све ''добронамерне савете'' и предлоге и ''помоћи ближњих''; јер својом, како се злонамерно тврдило, ''тврдоглавошћу'' није хтео да скрене са Пута ка Истини; не желећи да се ''избави са Косова''. Остао је, непоколебиво, до данас, у Завету држања Божијих заповести и учења светих Отаца. Пут заповести Христових, пут који води у Царство Небеско, пут спасења, - остаће главна трајна тема богослова Артемија. (Није случајно предмет његовог расуђивања у докторској тези био управо теологија /тајна/ спасења. Суштина ове тајне је, иначе, љубав, као ''царица врлина''. У артемијевском промишљању ова тајна - љубав исписана је као надахнута божанствена химна. На темељу тог богатог отачког искуства овај смирени промислитељ је и градио став - учење: стицање мистичког јединства са Богом. Путем одрицања и испуњавања заповести Господњих, пре свега; путем уским и тешким, крсним путем, само достизањем извесне духовне висине могуће је и задобијање духовних дарова и благодати; могућности истинског живота у Духу, созерцања и боговиђења. Отуда је свако његово слово, и поука, надахнуто Духом Светим; зато је свака његова књига неисцрпни извор духовнога надахнућа и поучања; и свака његова беседа проповед - путоказ у Царство Божје). Владичино учење у Црноречкој монашкој школи изнедрило је досад стотине (учених) монаха и узорних следбеника. Из овог братства, које је успешно савладало све тешкоће строгог манастирског живота и искушења са свих страна, а опремљено знањем и врлинама којима га је брижљиви духовник и путоводитељ обилно даровао, многи су годинама, по благослову, настањивали друге манастирске обитељи, или обнављали и подизали нове. Сабор духовне деце духовника Артемија данас је најбројнији у српским земљама, као и број монахујућих. Године 1991, на мајском Св. Арх. Сабору СПЦ, отац Артемије је изабран за епископа рашко-призренске епархије. Хиротонија је обављена у Пећској Патријаршији 23. јуна те године.

АРХИЈЕРЕЈ - БОГАТИ ПАСТИР

Владика Артемије се као првојерарх на страдалном Косову и Метохији, у најтежем времену по православне Србе, нашао и у улози преговарача и заступника, дипломате и пастира - духовника; принуђен да, услед одсуства државних органа Србије, обавља и многе световне дужности (председник Српског националног већа и др), не запостављајући своје преобилне духовничке обавезе. О том виду ангажмана владике Артемија др Срђа Трифуновић у Православљу пише да, после бомбардовања Србије, јуна 1999. године, владика ''постаје политичка личност, мада политика за њега 'никад није била амбиција, већ само нужда', у борби да спасе шта се може спасти од српског народа и српских земаља'', наводећи владичине речи упућене америчким званичницима и јавности: ''Победа џихада на Косову био би локални тријумф који зацртава пут будућих победа, очекујући и победу над целим светом. Они би указали на ту победу и рекли 'где је сада њихов Бог?' Као Хришћани, ми знамо да наша нада на победу није овоземаљска. 'Неки се уздају у кола, неки у коње, али ми се уздамо у Господа Бога нашег'. Ми Вас подсећамо да смо у овом делу света вековима патили под шеријатском управом, и нема човека који зна број и имена свих мученика из тих времена. Ми не бисмо желели да нам се понови такав кошмар, али смо спремни за њега ако се деси. Међутим, Наша молба коју упућујемо Вама, грађани САД, јесте да ваша земља не помогне да такав дан дочека хришћански народ Косова и Метохије''. Као истински носилац суштине ''православног истока'', Владика је непоколебиво остајао у служби Истине, изрицао ју је свуда где је требало, упркос замеркама и опоменама које је, скрушена духа и отачког смирења, примао. У преломним моментима наше националне и црквене историје он се показао као неустрашив дух и непомутиви ум; не штедећи своје духовне силе, попут својих духовних учитеља и отаца - светог Владике Николаја и преподобног Авве Јустина Поповића, у име Христа, заради Српства и очувања најсветије српске стопе - свете Лазарије, Косова и Метохије, кренуо је у свет, у места где се спрема овоземаљско преустројење и прекрајавање њиве Божије, од Бога српскоме роду дате, да би показао праве тапије и подсетио на истинску правду и Божије законе; да би пробудио савест моћних. На том ''светосавском'' и ''светониколајевском'' (дипломатском) путу, у том подвигу, Владику су непрестано пратила слављења истинољубивих и оспоравања заслепелих; као што су некада на њега, у дугим пустињским ноћима, устајали зли духови, сада су устајали такви људи. Али, неуморног путника ка нади у Бога Живога и Правду Божију водила је вера и уздање и тиха стрепња вапијућег народа Косова, који је у снагу молитве и снагу речи свог архијереја, свог путоводитеља (јединог који није, са својим свештенством и монаштвом, издао на крају миленијума ''светолазаревско'' Косово и народ Божији на Косову и Метохији) видео и као једино светило у мрклини, једину утеху у безнађу. Зато се српски народ за све дилеме обраћа свом Пастиру; од њега тражи одговор; од њега поуку и благослов (за све). А у обраћањима свом страдалном народу - да остане и опстане на Косову и Метохији, из владичиног срца, и из његових уста, потицали су потоци истинске мудрости и утехе. ''Тихост'' његових речи громко одјекује у уху сваког Србина данас. Јер у најтежим тренуцима по српство и свето Косово и Метохију он не губи наду, нити малаксава вером, већ како смо записали раније са једног путовања, ''смирен и просветљен делује узвишено, предањски, као прави апостол народа светолазаревског'', - снажећи га својом молитвом и (тајном) сузом, поруком свише.

УЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Епископ Артемије припада оним богословима чија дела наилазе на добар пријем и уважавање код читалачке публике, јер представљају неоспорну свежину у богословској мисли. Смирени списатељ у својим делима не износи властити богословски систем, већ излаже и наглашава оно што Предање Цркве произноси као једино исправно и спасоносно. Готово у свим својим списима он не одступа од усвојеног става - просветитељског служења и одбране светоотачког Православља. Руковођен Духом Светим и учењем светих Отаца и учитеља Цркве он своју мисао и мисију води светоотачким трагом, путем одлучног одбацивања одступништва тзв. ''светског православља'', при чему му је образац и мера (антиекуменистичко) учење духовног оца му - Авве Јустина. Отуда је свако дело, сваки текст, владике Артемија - излагање православног учења. Владичина дела о Св. Максиму Исповеднику и Са Христом кроз живот чине суштину његових богословских и философско-књигословских погледа, представљајући веома озбиљан и промишљен приступ најсуштаственијим проблемима, жеравичним питањима наше савремености и стварности, и истовремено права поучања и путовођења. Веран поетици православног богословља, владика Артемије у својим промишљањима излаже чврста и непоколебива убеђења и ставове који му, непорециво, обезбеђују атрибут ''следујућег светим Оцима''. Владику Артемија заокупља проблем ''неусловљености или условљености оваплоћења Бога Логоса'', односно однос ''човековог пада'' и ''Божијег оваплоћења'', а то је, у ствари, тајна обожења човека. У основном ставу св. Максима Исповедника - да се тајна обожења човека темељи и изграђује на надумној тајни ''очовечења и оваплоћења Бога'', наш богослов открива кључно спознање православне теологије - ''неусловљеност оваплоћења Бога Логоса'' - те велике и скривене тајне ''коју је донео и одлучио пре свих векова велики Божији савет'', а што је и ''блажени циљ - ради кога је све постало''. То је, у ствари, божански циљ који је предзамишљен ''пре стварања бића'', - ''ради којега је све, а он ни ради чега''. Управо нам је ту предвечну тајну, како благовести Владика, открио сам Логос Божији - оваплотивши се, јер ради те тајне Христове ''сви векови и оно што је у тим вековима, добили су у Христу почетак бића и крајњи циљ''; тумачећи светомаксимовску мисао, он прибраја многе списе узорног светитеља који јасно сведоче о неусловљености оваплоћења Бога Логоса. При томе Владика подвлачи кључну богословску мисао - став Светитеља: обожење, које је незамисливо без очовечења; Бога Логоса, а то подразумева и сједињење; - кроз ''љубав створену са нествореном природом''. Стога ће обожење човека представљати ''другу страну'' једне и исте тајне, чија је ''прва страна'' - оваплоћење Логоса. Друго, исто тако важно, питање које плени пажњу Владике Артемија, јесте тајна и смисао страдања у православној теологији. По њему, то је један од најзанимљивијих и најзначајнијих богословских, егзистенцијалних и општељудских проблема уопште. Јер, међу тајнама и загонеткама које чине специфичну ''атмосферу у којој човек живи са лелујавом светиљком ума свога'' (постављајући та вечна и жеравична, ''проклета питања''), као суштину која синтетише све заплете и ''сву трагику бића што се човек зове'', проблем од чијег решења зависи вредност и смисао самог живота, намеће се - ''проблем страдања и смрти'' - како започиње свој (иначе један од најснажнијих и најсугестивнијих богословско-философских приступа) текст епископ Артемије, а који, такође, завређује посебан и исцрпнији критички осврт. Своје следеће занимање Владика управља на Царство Небеско у православном предању, што се поставља као један од кључних појмова Божанског Откровења, са циљем, како наглашава он, спасења света у Христу и радосни догађај који је објавио Господ одмах у почетку своје проповеди, рекавши: Испуни се време и приближи се Царство Божије. То је за Владику кључна истина не само у Откровењу, већ и у свеукупном светоотачком Предању Цркве, као и у савременом систематском богословљу. Пратећи, зналачки и систематично, развој овог појма од самог почетка, Владика Артемије расуђује о Царству Божијем као присутној и будућој стварности - кроз модел примењене поетичке равни, подвлачећи да је Царство Божије - ''вечни блажени живот којега ће наследити праведни и достојни'', с ослонцем на саме речи Господње: Царство Божије је унутра у вама (Лк. 17, 21). Богословско учење и расуђивање владике Артемија обухвата и незаобилазано Предање, које представља ''питање живота и смрти'', тачније ''вечног живота и вечне смрти'' - за, како наглашава, сваког члана цркве Божије. То схватање он излаже стога што је тајна предања дубока и бесконачна као и тајна богочовечанског организма Цркве, а што је ''апостолско наслеђе'' и неодвојиво је од Светог Писма, тј. оно је ''двоједина целина''. Раскривање ове тајне - проблема Предања владика Артемије врши ауторитативним ставом једног од најзначајнијих савремених теолога у Православљу - преподобног оца Јустина Ћелијског, свог духовног оца и учитеља, јер је сасвим убеђен да нас једино непоколебиво учење Оца Јустина о овом проблему може ''вратити са наших опасних и погубних странпутица на које смо залутали свесно или несвесно''. Тако ће Свето Предање (скуп свих истина вере и свих црквених предања), као нераздвојни и ''равносилни'' појам са Светим Писмом, у расуђивању владике Артемија, бити најбоље осветљено кроз богословље Оца Јустина о самом предмету. У овом разматрању Владика ће нарочито истаћи ''светомаксимовски и непоштедни'' однос Оца Јустина према савременом екуменизму и сваковрсној јереси, сам ступајући у одлучан обрачун са том све присутнијом савременом заблудом, за шта је било заиста потребно много одважности, богословске честитости и искрености, учености; чврстине и нелицемерства, као путовођство у надвладавању те саблазни савремености, погубне по Цркву и Православље уопште; против лажних ставова и ''дијалога љубави'', против безочне издаје Господа Христа и ''васцеле Цркве Христове''. Владика Артемије се у својој богословско-словесној делатности бави и другим важним питањима Цркве и православне духовности; тајном монаштва као ''најзрелијем и најбољем плоду хришћанског савршенства'', што ће бити нарочито продубљено у јединственој и непоновивој, а најновијој, његовој књизи Узак пут и тесна врата.

НОВИ БЕСЕДНИК

Напајан и учен на живој и богоносној речи својих учитеља и путоводитеља - Св. Владике Николаја Лелићког и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, владика Артемије је узрастао до мере највишег нивоа православног проповедништва у нас. Његове беседе на монашењима, чији је избор објављен у књизи Узак пут и тесна врата представљају сасвим нову, аутентичну, артемијевску врсту православног беседничког жанра - замонашењску беседу. За овај род словесности, наиме, потребан је изузетан повод, а конкретно за ову врсту - чин монашења. (Владика Артемије је, као што је казано, јединствен архијереј у нашој Цркви и православној пракси: замонашио је преко двестотине своје духовне деце - искушеника и искушеница, и изрекао толико беседа на монашењима). То је био неисцрпан извор за заснивање овог новог жанра српске православне омилитике, специфичне структуре и јединствене стилистике израза. И у њему владика Артемије излаже суштину свог учења, са светоотачког сматралишта - да пут који води у Царство Небеско и у Живот Вечни - јесте пут Христових заповести, од којих је најважнија љубав. Похвала љубави је, у ствари, суштинска црта свих Владичиних списа, те и беседничких остварења. У њима он проповеда могућност мистичког и истинског јединства са Богом - већ у садашњем животу; пут који води, пак, том јединству, је свакако узак и тежак, крсни пут. И сам дубоко опитан у монаховању, беседник верује у изворно - монашко хришћанство. Јер, само у простоти свога срца монах може наћи Господа, стећи духовне дарове; душу прочистити усрдно узносећи молитве Богу за све. Владика је, неоспорно, песник речи (његова реченица, често надахнута и стилски обогаћена, подсећа на химничке стихове Светог Симеона Новог Богослова и, каткад на громоречиту реченицу Оца Јустина), који делатношћу свог смиреног срца и непрестаним трудовима - бригом и молитвама (за све) све време припрема једно изворно и особено (монашко) христијанство. Суштина Владичине проповедничке (беседничке) поетике је грађење Лика Господњег у мисли и речи, у срцу монахујућих; и тихо непрестано узрастање у духу православног хришћанског учења и понашања. Беседа владике Артемија је снажна и убедљива реч - кадра да именује ствари и појаве истинито и непогрешиво; по мери вишње истине, а не људског и овосветског умовања. То је заиста реч која крепи, позива и путоводи, а не ретко на душу као мелем пада и наслађује, исцељује. Зато је с правом можемо сматрати одмереном, дубоком и логосном, ''рођеном одозго'', Духом Светим. У том смислу беседе владике Артемија представљају, истовремено, драгоцене прилоге теорији монашког подвига - духовног пута, те стога и незаобилазно штиво у духовном руковођењу не само монахујућих, већ и свих оних који желе да се духовно усаврше и опстану на путу. Оне још одишу топлином и срдачношћу; поучношћу и убедљивошћу израза. Њихова унутрашња организација и снага поуке сравњива је са светоотачким текстовима ове врсте. Јер суштина стилског израза Владичине беседе садржана је у искрености и непосредности; конкретности; чистом односу и нелажној љубави према ономе коме се упућује - према иноку и сваком верујућем, а што је у сагласности са беседниковим мишљењем и духовничким искуством. Нема сумње да владика Артемије, као неућутни изразитељ саборног, молитвеног и покајничког поучања и истински исповедник Православља, Светосавља и Косовославља, упркос ''времену немерљивом'', сваковрсним искушењима и ометањима, тихо и непоколебиво, мартирски смело, сведочи и шири Еванђеље Господње; потврђујући да је свака његова реч, сваки спис, сваки став, свака мисао у ствари - ''скраћено Еванђеље'', што га увршћује у сабор најдаровитијих и најнадахнутијих православних промислитеља и омилитичара, од којег многи верник и многи слушатељ и читалац очекује нове, светоотачки потврђене, ''артемијевске'' благовести.